"CRVENO - BELI" POGLED NA SEZONU 2000/2001
I u Evropi i u Jugoslaviji, moramo iznova i moramo bolje.
- Kasnili, grešili i kuburili s povredama -
U sledećoj sezoni naš klub će se takmičiti u Kupu CEC
- Samo nas mladi obradovali
Navikli na najviše domete i uvek besprekorne
rezultate, koji su našoj Voši u minuloj deceniji doneli devet uzastopnih
titula i ukupno, sedam pehara Kupa Jugoslavije, kao i "uzlete" po
Evropi - najviše bi mnogi voleli da su sezonu, koja je već za nama,
prespavali. I mozda je samo odsanjali kao ružan san, koji će nestati
već sa prvim svitanjem. No, odlika velikih je da prihvate poraz,
dobro otvore oči i sagledaju gde su pogrešili, zastali, ili pak
skrenuli sa šampionskog puta.
Već ustaljen problem, neuigranost s početka
sezone, doneo je poraz na startu od Crvene zvezde, a zatim u Novom
Sadu i od Budućnosti. Sigurno da je zamisao bila da se problemi
rešavaju u hodu, ali su nove prepreke i u tome zaustavile naš klub.
Povrede kao da su bile virus koji je zahvatio gotovo čitav tim i
napustio našu sredinu tek krajem prenstva. Prvi put Vojvodina je
skočila na treću poziciju (i zadrzala je do kraja jesenjeg dela)
nakon pobede nad Milicionarom u Beogradu (3:2). Bila je to prva,
a ukupno samo druga pobeda izvojevana u taj - brejku, setu koji
je za Vošu postao noćna mora. Ispostavilo se posle "sumorne jeseni"
da je tada poslednja Crvena zvezda jedinu pobedu zabeležila baš
u duelu sa našim timom. Sačekali smo rivale iste boje, dresova i
u prvom kolu u nastavku, ali su nas "fenjeraši" opet zatekli. Naravno,
u taj - breku.
Rezultatska i psihološka kriza kulminirala
je krajem godine, kada su naši momci na plećima poneli čak četiri
uzastopna poraza. Prvi je usledio u Portugalu od Epsinja, u Kupu
najboljih (0:3), zatim u polufinalu domaćeg Kupa od Partizana, a
onda još dva u prvenstvu. Tragično izgubljeno samopouzdanje koje
je lebdelo negde u magli, nije ni moglo da ima drugačiji ishod.
U tom trenutku čuo sam huk u "crveno - belom" vagonu, koji je tražio
svetlo na kraju tunela. Trebalo je da izmamiti vrednosti na površinu
mutne reke, koja je prstila da potopi odbojkaški grad. Osim poljuljane
svesti najčešće pominjane kao razlog "pogibije", na terenu su bili
vidljivi i mnogo"opipljiviji" argumenti: problem primačim i njegovu
realizaciju u napadu. Mnogo što šta je trebalo srediti i "popraviti"
i na trenutak, kada je u Mini - ligi zabelezio četiri uzastopne
pobede, izgledalo je da će sve ipak biti u redu. Da će neprikosnovena
Vojvodina igrati deseto finale i jurišati ponovo na titulu. "Plava
armija", koju smo prošle godina sasekli u konačnom obračunu, vratila
nam je troduplo. Poraz u Mini - ligi od Milicionara koštao nas drugog
mesta, a opet tragični taj-brek u prvoj utakmici polufinala plej-ofa
bio je mozda i odlučujuci. Šampionska nada oduzeta je u beogradskoj
majstorici. Osmeh je nestao sa lica tada još aktuelnih šampiona,
položili su oruzije pred "plavim kordonom" o odle "crveno - bele"
boje bacili u ruke vernih navijača - Jedinih "navijača" koji nisu
izneverili, jedinim pobednicima iz odbojkaške ravnice.
Krah je doživljen u domaćem Kupu. U pet nemilosrdnih
setova polufinala nije izborena pobeda nad Partizanom. Sjajna prilika
da se triumfe na svom terenu nije iskorišćena. Novi Sad je bio odličan
domaćin i organizator, čestitao je pobedniku Podgoričkoj Budućnosti,
ali je ostao nem i tužan.
Ni putovanje Evropom nije odvelo Vošu tamo
gde je želela. U Kupu najboljih u grupi sa letonskom PCSK Rigom
i portugalskim Epsinjom, završila je na drugom mestu što nije bilo
dovoljno za rezervaciju karte za nastavak putovanja. Na toj stanici
morali smo da siđemo i posmatramo kako odlazi voz sa Epsinjom, timom
koji je kasnije osvojio ovaj kup, a jedini poraz u tom pohodu doživeo
upravo od Vojvodine u Novom Sadu.
Nismo mogli, umeli ili dovoljno želeli. Nismo
imali snage, ili smo kasno ubacili u "petu brzinu". Grešili smo,
stali i poklekli. Čeka nas "vruće" leto i mukotrpan rad. Jedino
je samo sigurno - nećemo krpiti rupe, već krenuti iznova i graditi
sebi novi put i novi tim, sposoban za najviše domete. Afirmisani
mladići, povratnik Igor Mladenović, Ivan Knezević i Milan Jurišić
samo su prve karike, koji će lanac činiti neraskidivim.
Novi šampion Jugoslavije postala je Budvanska
rivijera, koja je stekla pravo učešće u Kupu najboljih, kao i naš
pobednik Kupa Budućnost Podgorička banka. Milicionar i Vojvodina
(kao drugi i treći) igraće u sledećoj sezoni u Kupu CEV. Naš klub
je dobio i domaćinstvo kvalifikacionog turnira ovog evropskog takmičenja.
Tatjana Marovski
|
Competitions